O галерији

Oснована је 1989. године, на основу уговора о поклону склопљеног између дародавца Миће Поповића и општине Лозница. Свечано је отворена 28. Октобра 1989. године. Смештена је на спрату Куће Катића, у улици Јована Цвијића број 15 у Лозници.Кућа Катића је подигнута 1878. године као породична кућа за занатлију и трговца Марјана Катића, у духу историзма са класицистичким и декоративним елементима романтизма. Фасада је симетрично решена са наглашеним лучним главним улазом на средини, а са сатрана су по три ужа отвора. На спрату у средини је балкон са аутентичном гвозденом оградом. Све површине око прозора украшене су рељефима. Кућа је 1997. утврђена за споменик културе.

Мића је пре отварања галерије видео простор и сам одабрао слике за њега. Та чињеница чини ову поставку још вреднијом. Почевши од слике „Чукундедина кућа у Лозници“ из 1936. године, када је Мића имао само тринаест година, преко репрезентативних дела као што су „Грађани“ или „Гвозденов графикон“, или неизоставни аутопортрет с леђа „Ја сам пао (у доњем граду – Албани, држава Њујорк)“, до слике „Велика мртва природа“ из 1989. године, имамо заиста један хронолошки след свих важних фаза из сликарства Миће Поповића. Мића Поповић је од свог првог сликарског корака, чим је стао пред штафелај, разумео сликарство као морални чин.

Великан наше уметности, припада првој генерацији сликара после II светског рата којој је припала дужност да начини историјски заокрет у нашој уметности, да се одупре доктринарном естетизму соцреалистичке уметности и избори се за савремен, модеран уметнички израз, усаглашен са тековинама светске уметности.

Личност сликара Миће Поповића заузима место од посебног значаја у нашој ликовној уметности. Не само зато што је у том времену био у зениту својих стваралачких могућности и својим делом утицао на историјске аспекте стварности и живота, већ и због изузетне уметничке вредности његових остварења које превазилазе границе свога времена.

Укупно 19 слика са још 18 графика и 2 цртежа чине ауторску антологију из његовог богатог сликарског опуса. Вера Божичковић Поповић је граду Лозници поклонила 6 слика из периода 60-их и 70-их година. Поставку чине још монографије, књиге које је сам писао, плакати, каталози са разних изложби, фотографије, писма и предмети из сликаревог атељеа. После Мићине смрти Сталној поставци је припојен и његов штафелај, палета и мантил који је користио у атељеу. Од 2001. године у јуну се одржавају Мићини и Верини дани, непосредно везани за Сталну поставку слика Миће Поповића и Вере Божичковић Поповић, а поводом рођендана Миће Поповића (12. јун), од 2002. године излази и часопис „Призор“ у издаваштву Центра за културу „Вук Караџић“. То је часопис који се бави културном историјом Јадра са посебним освртом на уметност Миће Поповића. Ова манифестација удахнула је нов живот Галерији и дала подстрека за нове активности, а то су размене изложби са другим легатима и галеријама у Србији. Тако се афирмише ликовни живот у нашем граду, а уједно уметност Миће Поповића у другим градовима. Галерија је простор где се може сагледати сва лепота и значај уметничког стваралаптва овог уметничког пара.

Осим тога, постоје и друге могућности за афирмацију овог простора. Велики број књига, боље рећи стручне литературе из историје уметности( које смо добили захваљујући Мићином и Верином сину Јовану и његовој породици) довеле су до идеје стварања центра за савремене студије у оквиру Сталне поставке. Као практичан део целе те замисли јесте Студентска међународна мултимедијална колонија, која се одржава сваке године у Тршићу почевши од 2001. године, а у организацији ове установе. Јер, као што је Мића Поповић био познат по споју традиције и савременог, тако је ова колонија управо спој Тршића и постојећег етно комплекса као традиционалног момента са младим уметницима из целог света који се успешно изражавају у заиста најсавременијим видовима ликовне, али и филмске и музичке уметности.

Мићина дела ће остати савремена и актуелна још дуго времена. Остварио је не само уметнички него и морални знак распознавања на лицу нашег времена. Имамо све разлоге да застанемо пред овим сликама, да проверимо њихове истине, да се потражимо у њима.

Мр Снежана Нешковић Симић,
Директорка Центра за културу „Вук Караџић“ Лозница