Мића Поповић

Велики српски сликар друге половине XX века рођен је у Лозници 12. јуна 1923. године од оца Томе и мајке Дане. Породица Поповић сели се у Београд када је Мића имао четири године, где завршава основну школу и гимназију. После Другог светског рата , 1946. године уписао се на Академију ликовних уметности у класи Недељка Гвозденовића, али већ исте године прелази у класу Ивана Табаковића. Наредне године у пролеће студенти са Табаковићеве класе формирају Задарску групу. На јесен су због напуштања наставе избачени са Академије. Касније су сви враћени, изузев Миће Поповића, који наставља даље као слободан сликар.

Године 1950. отвара своју чувену самосталну изложбу са 160 радова, где у каталогу штампа свој програмски текст о сликарству, о савременој уметности, тачније. После ове изложбе одлази у Париз, заједно са својом супругом, Вером Божичковић Поповић. Након боравка у Паризу, крећу на путовање по Медитерану. По повратку у Београд, 1952. године приређује изложбу Село Непричава у Музеју Вука и Доситеја. Тих година бави се и теоријом уметности и 1954. Године издаје прву књигу из те области – Судари и хармоније. Следи изложба Од магле, од костију у Уметничком павиљону на Калемегдану, после чега се нижу изложбе у земљи и иностранству.

Крајем 50-их слика своје прве енформел слике, које први пут излаже у Музеју примењених уметности у Београду 1960. године. Редовно излаже на Октобарском салону, а 1965. године приступа уметничком удружењу Лада. Шездесетих година, осим изложби следи и низ награда за сликарство. У то време почиње да се бави режијом и позориштем. Први дугометражни играни филм „Човек из храстове шуме“ режира 1963. године. Две године касније, у Атељеу 212 режира комад „Виктор или деца на власти“. Затим следе филмови: „Рој“, „Камени деспот или једина могућност народне песме, Хасанагиница“, „Делије“ и „Бурдуш“.

У сликарству се опет враћа фигурацији, али на неки други начин, тако да 1971. године у Салону Музеја савремене уметности приређује самосталну изложбу под називом „Сликарство призора“. И опет путује, овај пут у Кину, Тајланд, Индију и Иран. Изложбе се нижу, али велика самостална изложба у Културном центру Београда 1974. године бива забрањена пред само отварање.

Године 1980. одлази у Америку са породицом, где путује по целом континенту. На Њујоршком државном универзитету у Олбанију, држава Њујорк предаје цртање и сликање, као гостујући професор. У међувремену постаје и редовни члан САНУ.

Поред бројних награда и признања, проглашен је за почасног грађанина Лознице 1989. године, када је отворена и његова Спомен-збирка. Умро је у Београду 22. децембра 1996. године.